Разлози за стварање заједничке понуде различитих пољопривредних производа најчешће се своде на недовољан приступ тржиштима и ниске цене. Узрок овога су потребе за превазилажењем основних слабости произвођача који производе сувише малу количину производа да би им се исплатио самостални пласман на тржиште. Ово је увек случај с оним производима који се на тржишту препознају као другачији или бољи од других.


Међутим, произвођачи ретко кад имају јединствену продајну понуду, једни друге сматрају конкуренцијом, па више воле да раде самостално, што их чини мање конкурентним у поређењу са великим произвођачима. Ако се савлада страх, а конкуренција претвори у партнерство, произвођачи могу да удруже напоре и количине истог производа намењене тржишту продају уз мање расходе, док би повећање цене могло бити сложенији проблем.


Тај производ треба да буде посебан, а ако је посебан, то би требало да буде предочено купцу, што значи да га треба означити и промовисати као другачији. Када се једном стави одговарајућа ознака и она добије своје место на тржишту и бољу цену, овај производ ће највероватније постати мета превара па би требало увести и заштиту. Ова заштита ће обично додатно допринети његовој промоцији уколико нову ознаку коју поседује купци препознају по имену и ознаци и повезују је с вишим квалитетом или специјалношћу.



Постоји могућност да се доста уложи у рекламу тако да се овај добар имиџ изграђује с уласком на тржиште, али су за ту опцију потребна велика улагања у промотивне кампање што за производњу мањег обима у руралним подручјима представља научну фантастику. И ту се опет враћамо на позицију где су потребна партнерства, па чак и спољна подршка.


Ипак, нико не може да уведе обележавање било које врсте ако произвођач сам није свестан својих предности које треба истаћи, ако међу могућим корисницима не постоји консензус о правилима његовог спровођења и ако је логика његове примене сувише далеко од традиције производа и његовог имиџа који га чини примереним за обележавање. Ако се смањи његов квалитет, никакво означавање неће имати успеха, ма шта да се уради.


Да би се могла ставити ознака на понуду производа и услуга, мора се применити филозофија робне марке. Код одређивања робне марке почиње се истраживањем природе производа и релевантности за постојеће тржиште, његове историје и наслеђа, а завршава се када се дефинише визија произвођача за будућност.





Марко Богојевић, дипл. инж. агроекономије